Станислав Винавер – Ратни другови

Збирка песама „Ратни другови“ употпуњује свеобухватност доживљаја Првог светског рата у српској литератури (занимљиву трилогију дела која се међусобно допуњују сачињавала би уз „Живот човека на Балкану“ Станислава Кракова и „Црвене магле“ Драгише Васића).

Песме без риме, наизглед ближе приповедном него поетском обрасцу, лако се читају. У свакој од њих, а више их је од три десетине, опевана је по једна људска судбина која се у току војевања преплела са Винаверовом. Узвишени примери пожртвовања и борби смењују се са призорима ледене Албаније и зеленог јонског острва... Нестварно данас звуче животни путеви српских студената са Сорбоне и других знаменитих универзитета тога времена, који су се враћали у отаџбину да би заузели своја места у строју. Наравно, та нестварност говори више о нашем жалосном времену, када ионако многима није ни важно да буду названи Човеком.

Опис судњег часа, оплемењеног страдањима, најчешће је на крају ових песама. Нимало изненађујуће, у историји је исписано да је током Великог рата Србија изгубила 40 одсто мушког становништва...

У појединим песмама Винавер жацне своје јунаке, приказујући да су преозбиљно схватили себе и своју улогу у догађајима, па тако упућује ироничан поглед на неискусног младог командира који треба да предводе борце из Балканских ратова, или остарелог фељтонисту који прецењују своје дело... Тек у две-три песме његови ликови су ван бојишта, и након рата поново испуњавају негдашње животне циљеве, али у том животу који се означава лакшим и лагоднијим остају без исказане смотрености и чврстине.

Више од 70 година након првог издања, ова прећуткивана збирка поново је пред нама. За оно време битна модерност песничког поступка, изгубила је на значају. Занимљивији је данас упечатљиви начин на који су догађаји опевани, приказујући рат без улепшавања и као силу с којом су се, не тако давно, преци морали изборити. Изнад свега, у овој збирки слави се жртва за слободу, и лична, и целог народа.

Као илустрација, приложени су стихови из песме „потпуковник Тиосав Дринчић“. Као усклик радости и жудње, осокољење неутешнима и трајно уверење у непобедивост врлине. Данас, захтевају и једно посебно позвање - да и њих и целу збирку сачувамо, и пренесемо онима који ће их бити достојни. Да буду надахнути и охрабрени за дане који ће неумитно поново доћи.

Дај нам Боже муниције, муниције

За наше празне топове

Од како смо постали, гладни смо муниције!

Само муниције!

У њој смо тако оскудни

Због тога је и цела ова промена.

Да напунимо све батерије,

Сва гротла,

Да урлају топови и дан и ноћ

Да бљују ватру

Да никад не замукну у шенлуку

Да их стално хранимо челиком.

Па да пешадија јури ношена својом лаком песмом

Ношена лаком песмом од пушака,

Уз тешку срчану песму гвожђа,

Уз громки благослов хаубица, брђана и пољака –

Да се радује српска мајка

Да се радује српски народ

Да се радује свако српско срце

Тој слаткој веселој грмљавини.

Напомена

Књигу је 2005 и 2011 издао Жагор, а у електронској форми можете је пронаћи на следећим адресама:

• I део 
• II део
• Поговор Надежде Винавер